“Sve za jednu-jedna za sve“

 

“Svi za jednog – jedan za sve“ kako to zvuči kada imaš samo deset godina. Reči kao i sve druge, ne znaš njihovu težinu. Život te tome nauči kasnije. Tada je sve kao bajka, veruješ da su drugarstvo i ljubav ono što jedino postoji i svako zaslužuje.

Malo selo na proplanku iznedrilo je četiri zdrave devojčice te davne ’63 godine. Selo ko selo, teško se živelo, teško se iz zemlje dinar vadio. Industrijalizacija se uveliko zahuktavala i seljani su masovno napuštali sela. Ta sudbina nije mimoišla ni njih. Njihovi roditelji radili su u obližnjem gradu. Viđale su ih  vikendom. Dogovor je bio da deca rastu na selu. Čuvale su ih bake i deke, imaju školu a i zdravije je. Rastu na čistom vazdruhu. Da, bila je to njihova prednost. Nezaboravno detinjstvo puno lepih uspomena. Ipak, kao i u svakom dečijem neštaluku postoji događaj koji ih je zbližio, dan kada su shvatile koliko su bile vezane, ne samo što su zajedno rasle. Nije njihovo bilo zajedničko samo krpice i štrikane mede kojima su se igrale. Delile su mnogo više.

S proleća su  pod koševima visile ljljaške na kojima su bile svo vreme posle škole. Tako je bilo i tog kobnog dana. Njihov kikot i ciku prekinuo je jauk jedne od njih. Sa ljiljaške je pala  Božidarka. Sve tri su stajale nemo pored nje. Ona se nije micala. Pogledale su se. Ljilana je bila najodlučnija, rekla je “šta ste se ukopale, ona je deo nas, ponesimo je“…Ukrstile smo ručice ispod njenih ledja, Vera joj je pridržavala vrat  i glavu…Nosile smo je preko celog sela, sve do njene kuće na kraju. Unele smo je. Položile na krevet i pozvale baku. Ona je polako otvarala oči, sve smo se skupile oko njene glave…tada smo znale da bi sve uradile za Božidarku, ili za bilo koju od nas. Dečija srca su kao pamuk, meka i nežna, ali snažno kucaju kad treba.

Božidarka je već sutradan jela pileću supu, i pitu bundevaru, sedeći na krevetu. Mi smo oko nje zbijale šalu, kao da smo verovale da će ona od toga pre da ozdravi. I da, svakoj kad je danas teško, zbijamo šalu na svoj račun, na račun neke od nas, sećamo se tih divnih dana,  i tako vraćamo osmeh jedna drugoj na lice.

U selu je ostala da živi samo Ljilana i uspomene. Život je lukav jatak, ljulja te samo dok si dete. Danas smo sve odrasle žene, sa svim ožiljicima na srcu od prohujalog vremena. Sastajemo se svakog leta u tom istom selu gde smo bile najsrećnije, i gde smo verovale da je osećaj prijateljstva nešto čime se rađaš.

Prijateljstvo je strpljivo i toplo…Posle godina koje su nas naterale da ofabramo sedu kosu, posle radovanja na našim venčanjima, smejanja sa našom decom, brisanja suza i bora smejalica…ne izgovaramo ni sada “ Sve za jednu- jedna za sve“ jer to su i daje samo reči…Naši životi i nezaborav je naša snaga, vera i bogatstvo ljudskog roda.

11952801_10206731536187551_786211811552223211_o

Ovaj tekst je nastao u okviru akcije #MUSKETARIBLOGIZAZOV  “ SVI ZA JEDNOG-JEDAN ZA SVE“ koju su pokrenuli Viasat History i MTS TV.

О radavuleta

Kad bih sve svoje snove pretvorila u javu, svako bi imao razlog za smeh....
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

2 реаговања на “Sve za jednu-jedna za sve“

  1. Повратни пинг: Pobednici konkursa „Muskteri blog izazov“ - mts blog

  2. Повратни пинг: Pobednici konkursa „Musketari blog izazov“ - mts blog

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s